Decembar, sneg, kraj godine... Bliži nam se još jedna Nova godina... Nekada sam jedva čekala praznike, uživala sam u dekorisanju jelke, kuće... a danas, uživam milion puta više, jer sada imam pomoć, najlepšu pomoć na svetu...
Moje curice polako rastu, iako je starija već devojčica koja sve razume i sve zna, mlađa je pravi mali zvrk i kvari sve što N uradi, nažalost, mlađa deca su uvek takva ( Mikice oprosti, ti si mlađi od mene i to najbolje znaš ). Prvo smo smišljali pismo za Deda Mraza, želje su se svakog dana menjale... Najbitnije od svega je to da je N bila dobra devojčice koja je slušala mamu i tatu, čuvala seku, u Vrtiću bila dobra i pristojna i po svim pričama zaslužila poklon... Obično počnemo da budemo dobri početkom decembra, naravno!
Tako smo mi rešile da još početkom decembra okitimo jelku, N je bila presrećna i jedva je čekala da počnemo, ali smo imale mali problem, jelka je preteška za nas i tata je morao da je donese... A tata nikako da pođe po nju, ona nestrpljiva i kako bi ubrzala tatu, N mu priđe i kaže: " Tata, ja sam tvoja princeza, molim te ispuni mi želju i donesi nam jelku ". Jedva sam se suzdržala da ne počnem da se smejem, ali je uspela... samo da princeza ne čeka, tata je odmah stvorio jelku!
I onda počinje kićenje, trebalo nam je više od sat vremena da je namestimo prvo, svaka grančica mora da stoji savršeno, sve mora da bude na svom mestu... A onda ukrasi, sijalice, mašnice... Dok smo nas dve kitile jelku E je stajala i gledala, oduševljavala se ukrasima, figuricama i sve nosila da pokaže tati, naravno... Sve u svemu je bila dobra dok nismo okitile jelku, a onda je počela da skida ukrase! Presrećna, nasmejana, prosto uživa u rasturanju... sav naš trud je bio uzaludan! Najviše mi je bilo žao što je trud moje devojčice tako brzo uništen, ona je pokušavala da joj objasni da to ne radi, čak je malo i plakala, ali uzalud... Pokušavala sam na sve načine da sklonim E od jelke, ali bezuspešno i onda smo je pustile, nadajući se da će to kratko trajati i da će brzo izgubiti interesovanje! Međutim, to se nije desilo...
I danas, posle tri nedelje, E i dalje skida ukrase ( ono što je od njih ostalo), najlepši je deo jelke onaj koji ne može da dohvati... Svake večeri, kad uspavamo malog zvrka, N opet sredi jelku i tako u krug... Jedna sređuje, druga rastura, sve u svemu, veselo nam je svakog dana!
Želje se menjaju svakog dana,iskreno su skromne, ali su jako promenljive pa se plašim da ne kupim nešto pogrešno, raspršim čaroliju i probudim sumnju u postojanje Deda Mraza... jer, samo još malo mogu da veruju, a dok veruju one su deca...Trudimo se da što duže budu deca, da se igraju, veruju u bajke i uživaju, jer najbrže prođe taj najbezbrižniji period... Praznike volimo zbog poklona i Deda Mraza, kad bi znao koliko ga čekamo možda bi i krenuo sa Severnog pola...
Nasmejana mama
