A rekla sam nikada neću...

Oduvek sam smatrala da je za negovanje dece potrebna samo neizmerna ljubav, a sve drugo se lako da rešiti ako ta ljubav postoji... Čudila sam se mamama koje su pričale o svakodnevnim problemima i odlučila da nikada neće raditi neke stvari:

1.     Nikada neću uspavljivati dete u rukama!
2.     Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama u krevetu!
3.     Nikada neću ići sa tanjirom po kući i moliti ga da jede!
4.    Nikada neću plašiti svoje dete raznim pričama, vukovima, lupati po nameštaju i slično.
5.     Nikada neću skupljati igračke za njima!

A onda sam dobila dete i sve se tog trena promenilo, nisam ni pomislila na sve to,  jer taj stisak malenih ručica je sve promenio… ljubav je bila rođena! Uživala sam upravo u tim stvarima za koje sam rekla da neću raditi!

1. Najviše sam volela da ih uspavam u rukama, da ih nosim i pevam, da mi budu tako blizu... Pored toga što sam sama znala, svi su mi govorili : " Naučićeš dete na ruke, posle će ti biti teže", ali nisam marila, jer samo su jednom male, a to je tako divan period koji prođe neverovatnom brzinom ... a i kako bismo se inače tako dobro upoznale da nije toga? 

2. " Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama "! Kako to smešno zvuči kad dobiješ dete, pa ima li išta lepše od toga da zagrliš taj maleni zamotuljak? Da, znala sam vrlo dobro da to nije dobro, da ćemo je posle teško odvići od te navike, da ćemo posle nekog vremena poželeti da spavamo sami... ali sam uporno to radila, i danas, posle skoro pet godina spava sa nama...divno, zar ne?

3. Stižemo i do hranjenja... Sa mojom N nikada nisam imala problem što se toga tiče, ona bi sela u svoju stolicu i jela, za pet minuta dete nahranjeno, nema prosipanja, fleka, mrvica.... divno! A onda kada je malena E počela da jede čvrstu hranu, postalala sam pravi umetnik u " laganju " kako bih je nahranila. Stolicu smo koristili veoma kratko, jer je nemoguće bilo naterati je da sedne i jede... Onda smo počeli da tražimo razne zanimacije po kući kako bih uspela da je nahranim, ne moram da kažem da ima hrane svuda po kući i da u toku jednog obroka rasturimo sve po kući!

4. Imamo "žute minute" i mi, pretpostavljam da ih ima svako dete, to je ono vreme kad ne znamo šta bismo sve uradili samo da prestane vika, cika i dreka nastala ni zbog čega... Sva sreća kratko traje i ne ponavlja se često, ali dok ne prođe nama je veselo! Prvo smo pokušavali na sve načine da ih
   
   animiramo kako bismo im skrenuli pažnju, ali bezuspešno...onda sam probala da kucnem u sto i kažem: "Slušaj, slušaj, ide vuk" i sve bi se stišalo... Rekla sam da to nikada neću raditi, ali nekada je to jedino rešenje, koje za sada uspeva!

5. I konačno, igračke! Prvo, mislim da generalno svi roditelji preteruju u kupovini igračaka i da ih svako dete ima previše, svi to radimo kako bismo uživali u tih par minuta oduševljenja kad dobiju nešto novo, drugo, svi smo svesni da su im iste te igračke interesantne svega pola sata ali ih i dalje kupujemo, i treće, na žalost ih sami skupljamo... Priznajem da sada imam pomoć u sređivanju, ali imam i malu devojčicu koja sve rasturi i opet na kraju radim ja sve kad one zaspe, jer ne mogu da dozvolim da starija skuplja i vraća ih na svoje mesto, a mlađa rastura!

Postoji još mnogo stvari za koje sam rekla da neću NIKADA raditi kad dobijem decu, ali je suludo pisati, jer sve što sam rekla da neću uporno radim! Od tada, samo pomislim “ Nikad ne reci nikad” i uživam u svojoj deci, u igri sa njima i vremenu koje proleti, jer samo su jednom tako male i samo sada mogu da ih uspavljujem u rukama, hranim trčeći po kući za njima, samo sada veruju u vukove, isto kao što veruju u Deda Mraza i bajke...

                                                                                                          Nasmejana mama

Porođaj - moja priča

Porođaj...bauk koji svaka žena iščekuje sa nestrpljenjem i strahom, ogromnim strahom! Svi kažu da je svaki porođaj različit i definitivno su u pravu, svaki je priča za sebe... Ja sam se porađala dva puta i uverila se sama u to!

Kreativne smo...

Zima je. Napolju hladno, duva vetar, sneg... Sve bi bilo divno da nije tako veliki minus... Smislili bismo neku zanimaciju za napolje, pravili Sneška, grudvali se, tata bi ih provozao na sankama... ali pored toga što je prehladno postoji još  jedan problem, mala E ne sme ni da stane u sneg... Izlazak nam se sastoji u tome da je neko nosi ili da ona stoji na makar malenom deliću betona , samo da nije u snegu... i da, ne prestaje da plače!

Tako da smo prinuđeni da smislimo nešto što će im biti zanimljivo, a da se to odvija na „suvom terenu“.

Pokušali smo da bojimo, crtamo, igramo se sa bebama, kockama, plišanim igračkama... ali je razlika u godinama izmedju njih prevelika za tako neku igru koja bi malo duže trajala. Moja N je dobra devojčica, već velika i nije teško igrati se sa njom, ona se igra i sama, sa tatom, sa bakom... Razume sve i zna sama da usmeri pažnju i učini sebi igru zanimljivom. Ali je zato mala moja curica premala za bilo kakvu igru ( osim ako nije u pitanju skakanje, penjanje, trčanje, razvlačenje igračaka i garderobe po kući ), jer joj apsolutno sve samo kratko drži pažnju, što je i sasvim očekivano za njen uzrast, zar ne? Svakodnevni „problem“ nam je upravo ona, jer sve pokvari, razbaca i uništi trud moje velike devojčice. Onda sledi plakanje i pitanje:„Mama vidiš li da mi kvari sve? Bolje bi bilo da ste imali samo mene, baš bismo se lepo igrale ti i ja “...

A onda mama objašnjava: E je mala, ništa ne razume, kad poraste još malo znaće i ona da se igra, vidiš li da ona sluša sve što ti kažeš i radi sve što ti radiš, ona bi volela da bude velika kao ti... i tako u nedogled. I svaki put uspe, nastave da se igraju kao da ništa nije bilo, još je N zagrli i kaže joj: „ Mala moja seko nevaljala, jedva čekam da porasteš pa da se lepo igramo, volim te puno“.

 Da bismo izbegli plakanje svakog dana, probale smo da se igramo sa raznim zrnevljem...i uspelo je! E je bila zaokupljena čitavih sat vremena, nisam mogla da poverujem! Naravno, ona nije lepila ništa, i nije dobila ni jedno sitno zrnce, za nju su predviđeni žirevi koje prebacuje iz čaše u čašu i naravno, gledanje u nju non stop kako ne bi neki stavila u usta. A N je lepila zrnca kukuruza, kafe, pirinča... do iznemoglosti, ali što je najbitnije, obe su bile dobre i zaokupljene, a popodne nam je tako brzo prošlo. Pravile smo razne oblike, brojale zrna, pričala mi je šta su ih naučile vaspitačice o svakom zrnu, baš nam je bilo zanimljivo!

 Trudimo se da svakog dana, pored svega ostalog, radimo i nešto kreativno, da pravimo nešto od papira, raznog zrnevlja, kartona... jer pored razvijanja fine motorike, uspevaju da budu skoncentrisane, uče da budu strpljive i istrajne. A to što mamu čeka gomila posla kad one zaspe, nema veze, jer najbitnije od svega je da su one zdrave,nasmejane i srećne...tada mi ništa nije teško!

                                                                                                       Nasmejana mama