Praznici i paketići

Decembar, sneg, kraj godine... Bliži nam se još jedna Nova godina... Nekada sam jedva čekala praznike, uživala sam u dekorisanju jelke, kuće... a danas, uživam milion puta više, jer sada imam pomoć, najlepšu pomoć na svetu...

Moje curice polako rastu, iako je starija već devojčica koja sve razume i sve zna, mlađa je pravi  mali zvrk i kvari sve što N uradi, nažalost, mlađa deca su uvek takva ( Mikice oprosti, ti si mlađi od mene i to najbolje znaš ). Prvo smo smišljali pismo za Deda Mraza, želje su se svakog dana menjale... Najbitnije od svega je to da je N bila dobra devojčice koja je slušala mamu i tatu, čuvala seku, u Vrtiću bila dobra i pristojna i po svim pričama zaslužila poklon... Obično počnemo da budemo dobri početkom decembra, naravno! 

Tako smo mi rešile da još početkom decembra okitimo jelku, N je bila presrećna i jedva je čekala da počnemo, ali smo imale mali problem, jelka je preteška za nas i tata je morao da je donese... A tata nikako da pođe po nju, ona nestrpljiva i kako bi ubrzala tatu, N  mu priđe i kaže: " Tata, ja sam tvoja princeza, molim te ispuni mi želju i donesi nam jelku ". Jedva sam se suzdržala da ne počnem da se smejem, ali je uspela... samo da princeza ne čeka, tata je odmah stvorio jelku! 

I onda počinje kićenje, trebalo nam je više od sat vremena da je namestimo prvo, svaka grančica mora da stoji savršeno, sve mora da bude na svom mestu... A onda ukrasi, sijalice, mašnice... Dok smo nas dve kitile jelku E je stajala i gledala, oduševljavala se ukrasima, figuricama i sve nosila da pokaže tati, naravno... Sve u svemu je bila dobra dok nismo okitile jelku, a onda je počela da skida ukrase! Presrećna, nasmejana, prosto uživa u rasturanju... sav naš trud je bio uzaludan! Najviše mi je bilo žao što je trud moje devojčice tako brzo uništen, ona je pokušavala da joj objasni da to ne radi, čak je malo i plakala, ali uzalud... Pokušavala sam na sve načine da sklonim E od jelke, ali bezuspešno i onda smo je pustile, nadajući se da će to kratko trajati i da će brzo izgubiti interesovanje! Međutim, to se nije desilo...

I danas, posle tri nedelje, E i dalje skida ukrase ( ono što je od njih ostalo), najlepši je deo jelke onaj koji  ne može da dohvati... Svake večeri, kad uspavamo malog zvrka, N opet sredi jelku i tako u krug... Jedna sređuje, druga rastura, sve u svemu, veselo nam je svakog dana!

Želje se menjaju svakog dana,iskreno su skromne, ali su jako promenljive pa se plašim da ne kupim nešto pogrešno, raspršim čaroliju i probudim sumnju u postojanje Deda Mraza... jer, samo još malo mogu da veruju, a dok veruju one su deca...Trudimo se da što duže budu deca, da se igraju, veruju u bajke i uživaju, jer najbrže prođe taj najbezbrižniji period...   Praznike volimo zbog poklona i Deda Mraza, kad bi znao koliko ga čekamo možda bi i krenuo sa Severnog pola... 

                                                                            Nasmejana mama

Njeno veličanstvo - BAKA

Verovatno svako od nas ima baku koju voli neizmerno... Ja sa mojom i sada živim, i uživam! Iz svog detinjstva pamtim divne stvari i svakakva dopuštanja od strane mojih baka, mnogo puta su nas branile, svašta prećutale mami i tati, a ako je bilo potrebe i preuzimale su krivicu za naše nestašluke... Svaka baka sve čini za svoje unučiće, čuva ih, voli, mazi, pazi... Tako je i moja majka postala baka pre malo više od četiri godine! Baka dve divne devojčice...

Koliko ih voli ne umem da opišem. A činjenicu da sve može kod bake ne mogu da promenim, na žalost!

Moja N je obožava, ne moram da napišem da je imitira i da je baka u malom, sa bakom se super slaže, sve je sluša... da ne poveruješ! Kad ostane kod bake ona uživa, svaki drugi put kad dodjemo po nju ona ne želi kući, jer kući ipak postoje neka pravila kojih pokušavamo da se pridržavamo. A kod bake je našminkana, u bakinim cipelama sa štiklom, sa sveže nalakiranim noktima ( bolje reći prstima ), i u većini slučajeva sa keceljom oko struka i sva bela od brašna... One se prvo srede u potpunosti, pa onda počnu nešto da rade i to je najčešće nešto gde je zagarantovano prljanje... Svi drugi su nebitni, samo da je baka tu, kako N kaže: „ Moja voljena baka “... Tako ja preksinić odem po nju, povedem i malenu E da vidi baku ( a tek njeno oduševljenje ne umem da opišem, priča par reči, ali „ baka “ kaže bez greške ), kad tamo moja N u bakinim štiklama, široko našminkana, sa bakinom tašnom i ešarpom...još ljuta što mora kući i kaže mi: “Pobogu ženo gde si pošla

sada kad se igramo, što lepo ne sediš sa svojim mužem i ćerkom kući i pustiš mene da budem kod moje voljene bake? “. A onda odluči da mi ispriča šta su radile, naravno po redu: „ Baka i ja smo prvo ručale, onda smo se našminkale i nalakirale nokte, pošto sam htela nešto slatko otišle smo u prodavnicu da kupimo, ali mama, išla sam u bakinoj jakni i čizmama sa štiklom i svi su se smejali. Baka mi prvo nije dozvolila da idem tako nakićena, ali sam joj rekla da me ti nećeš videti jer si kući, pa me je pustila. Sta kažeš mama, jesi li srećna? “. A ja, presrećna, naravno! Kako i ne bih bila, ide kao pokretni cirkus kroz grad, sva važna! Najbitnije je da bude kao baka!

Baka nam je pojam i nju obožavamo! Ne želim samo da im popušta u svemu, ali baka je baka i kad vidim koliko im posvećuje vremena i ljubavi, odustanem, jer znam da će im pričati o pravim vrednostima, o poštenju, da će ih učiti pravim stvarima i da će uz nju biti ljudi u pravom smislu te reči!

                                                                                                                   Nasmejana mama

Naša prva svađica

Koja je idealna razlika izmedju dece? Da li je to dve, tri, četiri ili više godina, ne znam... Mislila sam da je tri godine idealna razlika, jer sam smatrala da je dete tada bar malo samostalno i da ćemo izbeći ljubomoru, svađe, otimanje oko igračaka... Međutim, prevarila sam se...

Kako je razlika veća, tako su im i interesovanja drugačija, naravno! Velika curica je puna priče, mašte i želje da uvek bude u centru pažnje. Međutim, mala curica je jos uvek mala i treba joj pomoć oko svega i tu nastaje problem! Kako im posvetiti punu pažnju i kako ne dozvoliti da bilo koja od njih oseti ljubomoru? Trudimo se zaista, a da li uspevamo, videćemo...

Jednog popodneva dok je mala E spavala, starija je pronašla krede i crtala po tabli, jer je tog dana bila učiteljica... Crtala je ona, pisala, objašnjavala deci ( lutkama i plišanim igračkama), bilo je to čitavo predavanje a ona se uživela u ulogu maksimalno! Imala je i nekoliko pauza od par minuta, kao i sve učiteljice, naravno! Tog dana su joj deca bila izuzetno dobra, svi su slušali pa učiteljica nije morala da viče i da ih opominje...

A onda se probudila mala i odmah otišla kod sestre u sobu. Sva odmorna, puna elana i nasmejana, ruši sve pred sobom... A moja N kao i svakog dana u čudu: „ Mama vodi je tamo. Mama pokvariće mi sve. Mama molim te kaži joj da mi ne piše po tabli. “, a mala ne odustaje. Ubedim je nekako da pusti malo sestru da napiše nešto i ona, pa će kad završi sama da izađe iz sobe, jer joj neće biti zanimljivo dugo, kao mala je. Baš naprotiv, mala curica oduševljena, piše, briše, pomera sestrinu decu i smeje se, srećna do besvesti, još se i svađa sa sekom i vrišti što joj ne dozvoljava da pipne ništa. Moja N plače, jer je sav njen trud rasturen za svega nekoliko minuta.

A ja, umesto da smirim malu i utešim veliku devojku, ja se smejem. Strašno, zar ne? Ne pamtim kada sam se tako slatko ismejala, onako iskreno. Kao pozorišna predstava: velika viče, mala vrišti, guraju se, plaču obe...strašno! To je bila prva svađa mojih curica, a mogu tek zamisliti šta nas čeka kad mala počne lepo da priča. Vole da se svađaju obe, ljubi ih majka! Zamislila sam samo šta nas sve čeka...

Kako će nam biti, videćemo. Nadam se da će se kasnije ipak ispostaviti da je ova razlika u godinama idealna, da ćemo i mi morati da prođemo različite faze, izbalansiramo i svedemo ljubomoru na minimum ( mada bih volela da je uopšte nema) . Čeka nas težak zadatak, ali se nadam da ćemo uspeti da ih naučimo da su nam one najbitnije, i bez obzira na sve druge ljude u njihovim životima one će uvek biti podrška jedna drugoj, najbolji prijatelji i  oslonac u životu, svim srcem želim to i nadam se da nećemo pogrešiti.  

Šta to beše san?

San. Šta to beše san? Kako izgleda probuditi se naspavan i odmoran, zaboravila sam...iskreno... Ali poslednjih dana, odnosno noći, dešava se da spojimo i par sati neprekidnog sna, hmmm, obećava!

Kada se moja N rodila mi smo bili odmorni, nasmejani i imali zaista dovoljno vremena za sve... Ona je spavala otprilike oko 12 sati noću, bez prekida, počev od nepuna dva meseca i to je bilo divno... idealno dete, zdravo, mirno, dobro, nasmejano... samo da poželiš! Preko dana nije spavala puno, ali je to bilo nebitno jer smo imali celu noć za odmor!

A onda se rodila mala šmizla i pokazala nam je šta znači umor i nespavanje... Svi su nam pričali: “Mala je, čim napuni mesec dana počeće da spava. Evo sad puni tri meseca, izdržite još koji dan. Ma kad napuni godinu biće to drugo dete.”, znali smo da nije tako, ali smo potajno verovali u to i nadali se čudu. Tek smo tada videli koji je anđeo bila naša velika curica, a nismo ni bili svesni toga!

Svaka naša noć je trajala beskonačno, ustajali smo na nepunih sat vremena da bismo prošetali jedan krug po kući noseći je i pevajući ( kako ne bismo probudili sestru), onda taman legnemo, pa hajmo opet i tako u nedogled... Naizmenično smo je nosili, prvo mama jedan deo noći, pa onda tata, pa opet tata, pa još jednom tata, kako bi “bar neko” od nas uspeo da se naspava, pritom vodeći računa da slučajno ne ispusti plišanog slona od koga se ne odvaja... A onda smo se navikli na to, kad čujem da plače, uzmem je, nosim malo, spustim ponovo u krevetac, legnem i tako u nedogled... Nije bila gladna, ni mokra, prošli su i grčevi, sve smo proverili i onda se pomirili sa tim da nam je dete takvo i da će se promeniti kad poraste. Navikli smo je na ruke, na pevanje, ali nismo imali izbora, imamo još jednu devojčicu kojoj treba san! 

A onda je počela duže da spava, malo po malo, prvo je spojila dva sata, pa onda sve duže i duže, a sada spava lepo, konačno! Počeli smo i mi da spavamo duže i prosto ne mogu da verujem. Sada se ne zna ko je ujutru umorniji, tata ili mama, nismo se navikli na ovo, biće potrebno vreme... Mada, mislim da nam neće trebati mnogo da se naviknemo na nešto lepo, posebno što smo to tako dugo čekali i toliko želeli... Sada je prava devojčica, nemirna, velika, nasmejana, a što je najbitnije,zdrava!

  

                                                                                                                                                                  Nasmejana mama

Svi moji muškarci

Pretpostavljam da svi mi imamo u svom životu nekoliko muškaraca, zar ne? Neka manje, neka više, ali u svakom slučaju bez njih ne možemo... U mom životu postoje četiri muškaraca koji meni znače ceo svet...

Na prvom mestu, onako iskreno, je moj tata! Najbolji otac na svetu, najbolji prijatelj i čovek... ne preterujem zaista! U mom svetu, njegovo prvo mesto ne može niko da poljulja i zameni... Uvek smiren i nasmejan, uvek tu za nas, za sve nas... Danas je deka dve divne devojčice koje ga obožavaju...

Zatim, moja dva brata, dva moja anđela... njih ne mogu da odvojim i kažem koga volim više, jer obojicu volim beskrajno! Oni su momci uvek raspoloženi za igru, kada su ovde, naravno... Kažu da je N ista ja, manje - više likom, koliko ponašanjem i pričom ( u prevodu: dosadna je kao mama, samo priča, zove ih milion puta dnevno telefonom, sve je zanima...), a za moju malu curicu kažu da je kao dečak, jer je neumorna i uvek u pokretu, sve je zanima, automobili i igračke za dečake najviše... Sve u svemu, one ih obožavaju i maltretiraju samo kako one umeju, a ja ih pustim, pa neka uživaju kad im dodju ujaci... 

I konačno, moj muž, ni njemu ne mogu da odredim mesto u ovoj podeli, jer on zauzima posebno mesto... Savršen muž, onakav kakvog bi poželela svaka žena, a još savršeniji otac! Ne mogu da ga uporedim sa mojim tatom, jer ne postoji osoba koja se može sa njim  uporediti... Želeo je da ima ćerke i želja mu se ispunila, dobio je dve divne devojčice... A one ga obožavaju, kada on dodje sa posla ne zna se koja glasnije viče: „ Tata, tata, tata “ i koja brže trči da ga zagrli! Priznajem da mi to malo smeta, ali tata je tata, to znam iz ličnog iskustva. Tata ih kupa od prvog dana, nosi, presvlači, uspavljuje, uvek je raspoložen za igru, prepun razumevanja i strpljenja...

Svi moji muškarci su uvek tu za mene, pomažu mi i čine sve za mene, za nas, bez pitanja! Moje curice učim da ih vole i ljube stalno, a pre svega, da ih poštuju, jer su to ljudi vredni divljenja, zaista!



                                                                                                 Nasmejana mama

Šminkamooo seeeeee!!!

Sasvim običan dan. Curice stigle iz vrtića, mi sa posla i onih pet minuta tišine i odmora, naravno više ne postoje. Navikli smo već na to, pa se sada tišine plašimo, jer znamo da sigurno rade nešto ne bi trebalo ili je strogo zabranjeno ( penjanje po ormarima, čupanje, guranje, pokušaji da izvade zaštitu iz utičnice… ). Onda konačno prodje nekako i ručak, uz podrazumevanu rečenicu: “ Mama, kakila sam, dodji! Požuri mama! Aaaa tata, pa čekam te! “, i taman smo se ponadali da ćemo popiti tu brzinsku kafu bez ustajanja, kad ono, tišina…

Tako prija, pravo uživanje... Konačno možemo da progovorimo o normalnim, svakodnevnim stvarima... Mislim da smo malo predugo pili kafu, jer je tišina u sobi i dalje vladala... Osetih miris svog parfema iz sobe i  krenuh polako da vidim šta rade i naravno, ostadoh bez teksta... Ne znam da li se smejem ili plačem! Sva moja šminka je razbacana po podu, sve otvoreno i bačeno, a one završile sa puderima, rumenilom, olovkama i senkama, stigle do sjaja za usne... Ne znam koja je gora... Moja  N se uživela u ulogu šminkera, pa kad je završila sa sopstvenim unakažavanjem, prešla na sestru. Možete li da zamislite?

A mala E, stoji mirno bez i jednog glasa, žmuri, otvorila usta i čeka, mislim da ne diše... Maskara joj je na čelu, puder u kamenu je za njih senka, pa je našminkano u krug, ( baš zna da naglasi oko), a rumenilo prekrilo skoro celo lice... A sa sjajem su tek počele, ne znam koja više sija. Gde li su našle ovaj pink sjaj? Našminkani su im i zubi, a o usnama da ne govorim, počinju tik ispod nosa a završavaju se malo iznad brade, kao mali klovnovi... Ali što je najbitnije, one su presrećne, koga briga za ostalo... Odlučila sam da ih pustim da uživaju još malo, vratila sam se u dnevnu sobu i sada zajedno čekamo, da vidimo finalni proizvod!

 Posle kraćeg vremena čujemo N kako viče: „Mama, tata, žmurite i ne otvarajte oči dok vam ne kažemo“, žmurimo mi i čekamo, dodjoše one do nas držeći se za ruke i presrećne čekaju našu reakciju. Da im ne bi propao toliki trud, oduševismo se i mi, bar probasmo...

Da li nam je uspelo ne znam, ali moram da priznam da su slatke! N u mojoj haljini i cipelama, sa sve mojom torbom na ramenu, a mala E umotana u neku ešarpu i sa šeširom na glavi, jer one su velike, pa zato se i šminkaju,  pobogu, zar to nije normalno?

Kako smo posle uspele da skinemo svu tu šminku ostaće mamina tajna, ali samo da znate, njihova garderoba i posle tri pranja još uvek miriše na moj najomiljeniji parfem... A što se šminke tiče, kupiću ponovo novu, i ovog puta sakriti torbu... Obećavam!


                                                                                                      Nasmejana mama

Slatke muke, odnosno vikend

Petak je jutro. Upravo stigla na posao i uživam u prvoj jutarnjoj kafi koju ću popiti u tišini i sa uživanjem ovog dana.  Nekada sam volela petak, vikend, predah od posla, spavanje do kasno, kafenisanje i izlaske... a danas, sa dve male devojčice želim da mi je radno vreme petkom što duže.

Znam da ovo ne zvuči ni malo lepo, i mogu samo da pretpostavim šta sada mislite, ali takođe znam i da me druge mame u potpunosti razumeju.

 

Vikend je za mene kao maraton koji traje od petka popodne do nedelje kasno u noć...

Idemo redom: 

      1. Doručak

      2. Igranje
      3.  Pokušaj usisavanja i sređivanja kuće 
      4. Užina 
      5. Spavanje 
      6. Ručak 
      7. Igranje  
      8. Opet užina 
      9. Kupanje  
     10. Konačno spavanje 

I pored svega toga, non-stop trčanje za malom uz parolu:“ Nikako ne ispuštaj malenu iz vida“, jer je samo jedna sekunda dovoljna da već bude na stolu ili komodi za tv, a već sledeće je u kupatilu i zatvara ventil za vodu neverovatnom brzinom ( a mi se pitali zbog čega nema vode u vodokotliću sve dok je slučajno tata nije video) .

A dok svi mi trčimo za njom moja velika šmizla je već u mojim novim cipelama, haljini, “ široko“ našminkana, nasmejana i spremna za  neku od mnogobrojnih uloga, vikendom je uglavnom vaspitačica. Tako sređena, po ceo dan drži knjigu i izmišlja priče koje tako verno priča svojoj deci ( lutkama i plišanim igračkama koji imaju svoje mesto za sedenje, spavanje, hranjenje, na podu, podrazumeva se...). Sva ta “ deca“ imaju, naravno, svoja  imena, i kao po običaju,  ne slušaju vaspitačicu pa je ona prinuđena da viče po ceo dan, ovako otprilike:“ Anđelka sedi, Natalija izvadi palac iz usta, Magdalena ne smej se, Đorđe ne pričaj sa Mihajlom...”  Smeta joj sestra jer joj pokvari raspored sedenja dece, prekida je, mala vrišti, velika glumi da plače... a onda tata stupa na scenu i malu odvodi u drugu sobu, zatvara vrata kako bi vaspitačica mogla da radi svoj posao.

Posle beskonačno dugih sati, one su sređene i u krevetu, a mama tek počinje da sprema njih za vrtić, da riba, pere, kuva, čisti... i konačno, negde oko ponoći i mama je spremna za dugo čekani ponedeljak i kafu koju će popiti u tišini.

                                                                                                        Nasmejana mama

Jedna srećna mama

Nasmejana mama...hmmmm,pre bih rekla jedna preumorna mama, jedna mama koja nema ni par sekundi vremena za sebe ni danju, ni noću...

Sve je počelo pre oko 4 godine... Posle dugih devet meseci iščekivanja ugledah to malo biće koje je raslo u meni i u čije sam se okice zaljubila prvog trena! Od moje malene devojčice dobih jedan jak stisak tim malenim ručicama i ta ljubav na prvi pogled postade samo mnogo jača! 

Kao i sve mlade mame i mene je čekalo puno neprospavanih noći, puno obaveza, straha i nade da ću uspeti... Rasle smo polako, iz dana u dan moja beba je postajala prava devojčica, učile smo da hodamo, pričamo, igrale se i pevale ceo dan... Mame znaju koliko sve to iscrpljuje i umara ali taj maleni osmeh menja sve... 

A onda je pre 15 meseci moja princeza dobila najlepši poklon na svetu, malu sestru... I nije bila nešto posebno oduševljena ali sam se nadala da će vremenom proći i da će kasnije biti srećna što ima prijatelja za ceo život! 

Krećemo po drugi put: pampers, mleko, grčevi, noći ljuljanja i nosenja, i naravno, neizbežne prehlade donete iz Vrtica...

Opet sve ponovo, učimo da hodamo, da pričamo, sedimo...a istovremeno mama-žongler po ceo dan žonglira i pokušava pa istisne svu ljubomoru i da ispade zavisti, ljutnje i histerično plakanje pretoči u ljubav između dva mala anđela! 

Da li mi uspeva ne znam, videću tek kad još malo porastu, a nadam se da radim najbolje što mogu, dajem sve od sebe i trudim se maksimalno...

I na kraju, bar ovog bloga, kad uveče zaspe i vidim te malene ručice kako se grle nasmejem se i kazem:" Sve ovo vredi." Baš sve, počev od umora, briga, posla,igranja i priče i kada mi nije do toga, vredi zbog tog najlepšeg zagrljaja, zbog osmeh i sreće koju su me one naučile da cenim i radujem se malim stvarima.

                                                                                           
                                                                                                           Nasmejana mama