Nema ničeg lepšeg od dečijeg osmeha! Mislim da ću prvi osmeh mojih devojčica pamtiti zauvek i zaista se trudim da se svakodnevno smejemo što više, bez obzira koliko je naporan dan bio... Svaki dan nam je drugačiji, neki manje naporan, neki više... ali mislim da je to sasvim normalno!
Najslađe je gledati ta mala stvorenja na priredbi, tu tremu i stid, tu sreću zbog aplauza...
Moja N je prilično stidljiva devojčica ( bar što se priredbica tiče ) koja je tek sa četiri godine učestvovala u priredbi, a vaspitačice su se toliko trudile i ona je uvek obećavala da će recitovati...ali bezuspešno! Sećam se da je prvu priredbu imala sa nepune dve godine, spremali su 8. mart, mama sva ponosna i srećna čeka da čuje recitaciju, da vidi kako njena devojčica igra... i onda ništa, presedela sam u krugu sa drugom decom držeći je u krilu... nisam mogla da verujem da se toliko stidi i da nikako nećemo moći da je ubedimo da progovori. Na svakoj sledećoj je opet preovladao stid i sve muke naših vaspitačica su padale u vodu, a onda je konačno učestvovala i ona, bila sam presrećna, zaista! Dobila sam divan poklon, koji čuvam kao i sve prethodne... Divim se vaspitačicama koje svakodnevno sa njima nešto prave, crtaju, čitaju... uspevaju da spreme priredbu i naprave divne poklone za mame! Sada je N već velika devojčica koja zna šta želi, šta voli i naravno, šta ne želi da radi...
Ove godine i malena E je imala svoju prvu priredbu! Bila sam ubeđena da će ona biti drugačija od sestre, zato što su skroz različite, međutim, prevarila sam se! Ona je odmah uhvatila mamu za ruku i
rekla: " Mama jaka, pake, idemo kuci"... na sve načine sam pokušavala da je uvedem ponovo u sobicu kako bismo gledale makar drugu decu, ali nisam uspela... Pristajala je ona, ali onog trenutka kad bih otvorila vrata počela bi da viče: " Neće, neće, kući" i ja sam odustala! Vaspitačica je prvo pokušavala da je uvede, ali je videla da E ne želi ni pored toliko ubeđivanja, onda nam je donela poklon u hol i rekla: " Hajde Ema daj mami poklon, poljubi je i čestitaj joj 8. mart kako smo naučili", ona je poslušala, uzela je poklon, poljubila me je i rekla: " Mama sećan mat" i te malene ručice su se sklopile oko mog vrata...
Vrtić od prve godine, da definitivno! Obe su krenule veoma rano i nisam se pokajala ni jednog trenutka! Tamo se druže, uče, igraju se i što je najbitnije, socijalizu se i odrastaju sa svojim vršnjacima, jer svi mi volimo svoju decu, ali vršnjake i učenje uz igru ne možemo da im priuštimo, bar ne svakodnevno! Tamo su naučile svašta, a znale su samo da hodaju i da kazu po koju reč! Plašila sam se adaptacije, odvajanja, plašila sam svega... ali nikada neću zaboraviti kada mi je vaspitačica rekla: " Najteže je adaptirati i prilagoditi roditelje, deca su nam super", i zaista je bila u pravu! Vrtić vole obe i mislim da je to zaista velika sreća, zato što znam da su tamo sigurne, dobro čuvane, da su ručkale, spavale, da će naučiti mnogo, da će se igrati i biti zadovoljne kad popodne dodjemo kući... Isto tako znam da su sa njima divne žene koje daju sve od sebe da ih nauče svemu...
I zato mame, dopustite deci da budu deca, da odrastaju sa svojim vršnjacima, da se druže, dozvolite im da razvijaju samopouzdanje, da nauče da se izbore za svoje mesto u društvu, da se osamostale... ma koliko to teško zvučalo...
P.S. Snežo, Jasna, Milina, Tanja, Miro, Branka, Suzo hvala Vam puno, divne ste zaista i definitivno ste zaslužne što moje curice vole Vrtić!
Nasmejana mama
Stvarno divno
ОдговориИзбриши