Šminkamooo seeeeee!!!

Sasvim običan dan. Curice stigle iz vrtića, mi sa posla i onih pet minuta tišine i odmora, naravno više ne postoje. Navikli smo već na to, pa se sada tišine plašimo, jer znamo da sigurno rade nešto ne bi trebalo ili je strogo zabranjeno ( penjanje po ormarima, čupanje, guranje, pokušaji da izvade zaštitu iz utičnice… ). Onda konačno prodje nekako i ručak, uz podrazumevanu rečenicu: “ Mama, kakila sam, dodji! Požuri mama! Aaaa tata, pa čekam te! “, i taman smo se ponadali da ćemo popiti tu brzinsku kafu bez ustajanja, kad ono, tišina…

Tako prija, pravo uživanje... Konačno možemo da progovorimo o normalnim, svakodnevnim stvarima... Mislim da smo malo predugo pili kafu, jer je tišina u sobi i dalje vladala... Osetih miris svog parfema iz sobe i  krenuh polako da vidim šta rade i naravno, ostadoh bez teksta... Ne znam da li se smejem ili plačem! Sva moja šminka je razbacana po podu, sve otvoreno i bačeno, a one završile sa puderima, rumenilom, olovkama i senkama, stigle do sjaja za usne... Ne znam koja je gora... Moja  N se uživela u ulogu šminkera, pa kad je završila sa sopstvenim unakažavanjem, prešla na sestru. Možete li da zamislite?

A mala E, stoji mirno bez i jednog glasa, žmuri, otvorila usta i čeka, mislim da ne diše... Maskara joj je na čelu, puder u kamenu je za njih senka, pa je našminkano u krug, ( baš zna da naglasi oko), a rumenilo prekrilo skoro celo lice... A sa sjajem su tek počele, ne znam koja više sija. Gde li su našle ovaj pink sjaj? Našminkani su im i zubi, a o usnama da ne govorim, počinju tik ispod nosa a završavaju se malo iznad brade, kao mali klovnovi... Ali što je najbitnije, one su presrećne, koga briga za ostalo... Odlučila sam da ih pustim da uživaju još malo, vratila sam se u dnevnu sobu i sada zajedno čekamo, da vidimo finalni proizvod!

 Posle kraćeg vremena čujemo N kako viče: „Mama, tata, žmurite i ne otvarajte oči dok vam ne kažemo“, žmurimo mi i čekamo, dodjoše one do nas držeći se za ruke i presrećne čekaju našu reakciju. Da im ne bi propao toliki trud, oduševismo se i mi, bar probasmo...

Da li nam je uspelo ne znam, ali moram da priznam da su slatke! N u mojoj haljini i cipelama, sa sve mojom torbom na ramenu, a mala E umotana u neku ešarpu i sa šeširom na glavi, jer one su velike, pa zato se i šminkaju,  pobogu, zar to nije normalno?

Kako smo posle uspele da skinemo svu tu šminku ostaće mamina tajna, ali samo da znate, njihova garderoba i posle tri pranja još uvek miriše na moj najomiljeniji parfem... A što se šminke tiče, kupiću ponovo novu, i ovog puta sakriti torbu... Obećavam!


                                                                                                      Nasmejana mama