A rekla sam nikada neću...

Oduvek sam smatrala da je za negovanje dece potrebna samo neizmerna ljubav, a sve drugo se lako da rešiti ako ta ljubav postoji... Čudila sam se mamama koje su pričale o svakodnevnim problemima i odlučila da nikada neće raditi neke stvari:

1.     Nikada neću uspavljivati dete u rukama!
2.     Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama u krevetu!
3.     Nikada neću ići sa tanjirom po kući i moliti ga da jede!
4.    Nikada neću plašiti svoje dete raznim pričama, vukovima, lupati po nameštaju i slično.
5.     Nikada neću skupljati igračke za njima!

A onda sam dobila dete i sve se tog trena promenilo, nisam ni pomislila na sve to,  jer taj stisak malenih ručica je sve promenio… ljubav je bila rođena! Uživala sam upravo u tim stvarima za koje sam rekla da neću raditi!

1. Najviše sam volela da ih uspavam u rukama, da ih nosim i pevam, da mi budu tako blizu... Pored toga što sam sama znala, svi su mi govorili : " Naučićeš dete na ruke, posle će ti biti teže", ali nisam marila, jer samo su jednom male, a to je tako divan period koji prođe neverovatnom brzinom ... a i kako bismo se inače tako dobro upoznale da nije toga? 

2. " Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama "! Kako to smešno zvuči kad dobiješ dete, pa ima li išta lepše od toga da zagrliš taj maleni zamotuljak? Da, znala sam vrlo dobro da to nije dobro, da ćemo je posle teško odvići od te navike, da ćemo posle nekog vremena poželeti da spavamo sami... ali sam uporno to radila, i danas, posle skoro pet godina spava sa nama...divno, zar ne?

3. Stižemo i do hranjenja... Sa mojom N nikada nisam imala problem što se toga tiče, ona bi sela u svoju stolicu i jela, za pet minuta dete nahranjeno, nema prosipanja, fleka, mrvica.... divno! A onda kada je malena E počela da jede čvrstu hranu, postalala sam pravi umetnik u " laganju " kako bih je nahranila. Stolicu smo koristili veoma kratko, jer je nemoguće bilo naterati je da sedne i jede... Onda smo počeli da tražimo razne zanimacije po kući kako bih uspela da je nahranim, ne moram da kažem da ima hrane svuda po kući i da u toku jednog obroka rasturimo sve po kući!

4. Imamo "žute minute" i mi, pretpostavljam da ih ima svako dete, to je ono vreme kad ne znamo šta bismo sve uradili samo da prestane vika, cika i dreka nastala ni zbog čega... Sva sreća kratko traje i ne ponavlja se često, ali dok ne prođe nama je veselo! Prvo smo pokušavali na sve načine da ih
   
   animiramo kako bismo im skrenuli pažnju, ali bezuspešno...onda sam probala da kucnem u sto i kažem: "Slušaj, slušaj, ide vuk" i sve bi se stišalo... Rekla sam da to nikada neću raditi, ali nekada je to jedino rešenje, koje za sada uspeva!

5. I konačno, igračke! Prvo, mislim da generalno svi roditelji preteruju u kupovini igračaka i da ih svako dete ima previše, svi to radimo kako bismo uživali u tih par minuta oduševljenja kad dobiju nešto novo, drugo, svi smo svesni da su im iste te igračke interesantne svega pola sata ali ih i dalje kupujemo, i treće, na žalost ih sami skupljamo... Priznajem da sada imam pomoć u sređivanju, ali imam i malu devojčicu koja sve rasturi i opet na kraju radim ja sve kad one zaspe, jer ne mogu da dozvolim da starija skuplja i vraća ih na svoje mesto, a mlađa rastura!

Postoji još mnogo stvari za koje sam rekla da neću NIKADA raditi kad dobijem decu, ali je suludo pisati, jer sve što sam rekla da neću uporno radim! Od tada, samo pomislim “ Nikad ne reci nikad” i uživam u svojoj deci, u igri sa njima i vremenu koje proleti, jer samo su jednom tako male i samo sada mogu da ih uspavljujem u rukama, hranim trčeći po kući za njima, samo sada veruju u vukove, isto kao što veruju u Deda Mraza i bajke...

                                                                                                          Nasmejana mama

Porođaj - moja priča

Porođaj...bauk koji svaka žena iščekuje sa nestrpljenjem i strahom, ogromnim strahom! Svi kažu da je svaki porođaj različit i definitivno su u pravu, svaki je priča za sebe... Ja sam se porađala dva puta i uverila se sama u to!

Kreativne smo...

Zima je. Napolju hladno, duva vetar, sneg... Sve bi bilo divno da nije tako veliki minus... Smislili bismo neku zanimaciju za napolje, pravili Sneška, grudvali se, tata bi ih provozao na sankama... ali pored toga što je prehladno postoji još  jedan problem, mala E ne sme ni da stane u sneg... Izlazak nam se sastoji u tome da je neko nosi ili da ona stoji na makar malenom deliću betona , samo da nije u snegu... i da, ne prestaje da plače!

Tako da smo prinuđeni da smislimo nešto što će im biti zanimljivo, a da se to odvija na „suvom terenu“.

Pokušali smo da bojimo, crtamo, igramo se sa bebama, kockama, plišanim igračkama... ali je razlika u godinama izmedju njih prevelika za tako neku igru koja bi malo duže trajala. Moja N je dobra devojčica, već velika i nije teško igrati se sa njom, ona se igra i sama, sa tatom, sa bakom... Razume sve i zna sama da usmeri pažnju i učini sebi igru zanimljivom. Ali je zato mala moja curica premala za bilo kakvu igru ( osim ako nije u pitanju skakanje, penjanje, trčanje, razvlačenje igračaka i garderobe po kući ), jer joj apsolutno sve samo kratko drži pažnju, što je i sasvim očekivano za njen uzrast, zar ne? Svakodnevni „problem“ nam je upravo ona, jer sve pokvari, razbaca i uništi trud moje velike devojčice. Onda sledi plakanje i pitanje:„Mama vidiš li da mi kvari sve? Bolje bi bilo da ste imali samo mene, baš bismo se lepo igrale ti i ja “...

A onda mama objašnjava: E je mala, ništa ne razume, kad poraste još malo znaće i ona da se igra, vidiš li da ona sluša sve što ti kažeš i radi sve što ti radiš, ona bi volela da bude velika kao ti... i tako u nedogled. I svaki put uspe, nastave da se igraju kao da ništa nije bilo, još je N zagrli i kaže joj: „ Mala moja seko nevaljala, jedva čekam da porasteš pa da se lepo igramo, volim te puno“.

 Da bismo izbegli plakanje svakog dana, probale smo da se igramo sa raznim zrnevljem...i uspelo je! E je bila zaokupljena čitavih sat vremena, nisam mogla da poverujem! Naravno, ona nije lepila ništa, i nije dobila ni jedno sitno zrnce, za nju su predviđeni žirevi koje prebacuje iz čaše u čašu i naravno, gledanje u nju non stop kako ne bi neki stavila u usta. A N je lepila zrnca kukuruza, kafe, pirinča... do iznemoglosti, ali što je najbitnije, obe su bile dobre i zaokupljene, a popodne nam je tako brzo prošlo. Pravile smo razne oblike, brojale zrna, pričala mi je šta su ih naučile vaspitačice o svakom zrnu, baš nam je bilo zanimljivo!

 Trudimo se da svakog dana, pored svega ostalog, radimo i nešto kreativno, da pravimo nešto od papira, raznog zrnevlja, kartona... jer pored razvijanja fine motorike, uspevaju da budu skoncentrisane, uče da budu strpljive i istrajne. A to što mamu čeka gomila posla kad one zaspe, nema veze, jer najbitnije od svega je da su one zdrave,nasmejane i srećne...tada mi ništa nije teško!

                                                                                                       Nasmejana mama

Naša prva svađica

Koja je idealna razlika izmedju dece? Da li je to dve, tri, četiri ili više godina, ne znam... Mislila sam da je tri godine idealna razlika, jer sam smatrala da je dete tada bar malo samostalno i da ćemo izbeći ljubomoru, svađe, otimanje oko igračaka... Međutim, prevarila sam se...

Kako je razlika veća, tako su im i interesovanja drugačija, naravno! Velika curica je puna priče, mašte i želje da uvek bude u centru pažnje. Međutim, mala curica je jos uvek mala i treba joj pomoć oko svega i tu nastaje problem! Kako im posvetiti punu pažnju i kako ne dozvoliti da bilo koja od njih oseti ljubomoru? Trudimo se zaista, a da li uspevamo, videćemo...

Jednog popodneva dok je mala E spavala, starija je pronašla krede i crtala po tabli, jer je tog dana bila učiteljica... Crtala je ona, pisala, objašnjavala deci ( lutkama i plišanim igračkama), bilo je to čitavo predavanje a ona se uživela u ulogu maksimalno! Imala je i nekoliko pauza od par minuta, kao i sve učiteljice, naravno! Tog dana su joj deca bila izuzetno dobra, svi su slušali pa učiteljica nije morala da viče i da ih opominje...

A onda se probudila mala i odmah otišla kod sestre u sobu. Sva odmorna, puna elana i nasmejana, ruši sve pred sobom... A moja N kao i svakog dana u čudu: „ Mama vodi je tamo. Mama pokvariće mi sve. Mama molim te kaži joj da mi ne piše po tabli. “, a mala ne odustaje. Ubedim je nekako da pusti malo sestru da napiše nešto i ona, pa će kad završi sama da izađe iz sobe, jer joj neće biti zanimljivo dugo, kao mala je. Baš naprotiv, mala curica oduševljena, piše, briše, pomera sestrinu decu i smeje se, srećna do besvesti, još se i svađa sa sekom i vrišti što joj ne dozvoljava da pipne ništa. Moja N plače, jer je sav njen trud rasturen za svega nekoliko minuta.

A ja, umesto da smirim malu i utešim veliku devojku, ja se smejem. Strašno, zar ne? Ne pamtim kada sam se tako slatko ismejala, onako iskreno. Kao pozorišna predstava: velika viče, mala vrišti, guraju se, plaču obe...strašno! To je bila prva svađa mojih curica, a mogu tek zamisliti šta nas čeka kad mala počne lepo da priča. Vole da se svađaju obe, ljubi ih majka! Zamislila sam samo šta nas sve čeka...

Kako će nam biti, videćemo. Nadam se da će se kasnije ipak ispostaviti da je ova razlika u godinama idealna, da ćemo i mi morati da prođemo različite faze, izbalansiramo i svedemo ljubomoru na minimum ( mada bih volela da je uopšte nema) . Čeka nas težak zadatak, ali se nadam da ćemo uspeti da ih naučimo da su nam one najbitnije, i bez obzira na sve druge ljude u njihovim životima one će uvek biti podrška jedna drugoj, najbolji prijatelji i  oslonac u životu, svim srcem želim to i nadam se da nećemo pogrešiti.  

Svi moji muškarci

Pretpostavljam da svi mi imamo u svom životu nekoliko muškaraca, zar ne? Neka manje, neka više, ali u svakom slučaju bez njih ne možemo... U mom životu postoje četiri muškaraca koji meni znače ceo svet...

Na prvom mestu, onako iskreno, je moj tata! Najbolji otac na svetu, najbolji prijatelj i čovek... ne preterujem zaista! U mom svetu, njegovo prvo mesto ne može niko da poljulja i zameni... Uvek smiren i nasmejan, uvek tu za nas, za sve nas... Danas je deka dve divne devojčice koje ga obožavaju...

Zatim, moja dva brata, dva moja anđela... njih ne mogu da odvojim i kažem koga volim više, jer obojicu volim beskrajno! Oni su momci uvek raspoloženi za igru, kada su ovde, naravno... Kažu da je N ista ja, manje - više likom, koliko ponašanjem i pričom ( u prevodu: dosadna je kao mama, samo priča, zove ih milion puta dnevno telefonom, sve je zanima...), a za moju malu curicu kažu da je kao dečak, jer je neumorna i uvek u pokretu, sve je zanima, automobili i igračke za dečake najviše... Sve u svemu, one ih obožavaju i maltretiraju samo kako one umeju, a ja ih pustim, pa neka uživaju kad im dodju ujaci... 

I konačno, moj muž, ni njemu ne mogu da odredim mesto u ovoj podeli, jer on zauzima posebno mesto... Savršen muž, onakav kakvog bi poželela svaka žena, a još savršeniji otac! Ne mogu da ga uporedim sa mojim tatom, jer ne postoji osoba koja se može sa njim  uporediti... Želeo je da ima ćerke i želja mu se ispunila, dobio je dve divne devojčice... A one ga obožavaju, kada on dodje sa posla ne zna se koja glasnije viče: „ Tata, tata, tata “ i koja brže trči da ga zagrli! Priznajem da mi to malo smeta, ali tata je tata, to znam iz ličnog iskustva. Tata ih kupa od prvog dana, nosi, presvlači, uspavljuje, uvek je raspoložen za igru, prepun razumevanja i strpljenja...

Svi moji muškarci su uvek tu za mene, pomažu mi i čine sve za mene, za nas, bez pitanja! Moje curice učim da ih vole i ljube stalno, a pre svega, da ih poštuju, jer su to ljudi vredni divljenja, zaista!



                                                                                                 Nasmejana mama

Slatke muke, odnosno vikend

Petak je jutro. Upravo stigla na posao i uživam u prvoj jutarnjoj kafi koju ću popiti u tišini i sa uživanjem ovog dana.  Nekada sam volela petak, vikend, predah od posla, spavanje do kasno, kafenisanje i izlaske... a danas, sa dve male devojčice želim da mi je radno vreme petkom što duže.

Znam da ovo ne zvuči ni malo lepo, i mogu samo da pretpostavim šta sada mislite, ali takođe znam i da me druge mame u potpunosti razumeju.

 

Vikend je za mene kao maraton koji traje od petka popodne do nedelje kasno u noć...

Idemo redom: 

      1. Doručak

      2. Igranje
      3.  Pokušaj usisavanja i sređivanja kuće 
      4. Užina 
      5. Spavanje 
      6. Ručak 
      7. Igranje  
      8. Opet užina 
      9. Kupanje  
     10. Konačno spavanje 

I pored svega toga, non-stop trčanje za malom uz parolu:“ Nikako ne ispuštaj malenu iz vida“, jer je samo jedna sekunda dovoljna da već bude na stolu ili komodi za tv, a već sledeće je u kupatilu i zatvara ventil za vodu neverovatnom brzinom ( a mi se pitali zbog čega nema vode u vodokotliću sve dok je slučajno tata nije video) .

A dok svi mi trčimo za njom moja velika šmizla je već u mojim novim cipelama, haljini, “ široko“ našminkana, nasmejana i spremna za  neku od mnogobrojnih uloga, vikendom je uglavnom vaspitačica. Tako sređena, po ceo dan drži knjigu i izmišlja priče koje tako verno priča svojoj deci ( lutkama i plišanim igračkama koji imaju svoje mesto za sedenje, spavanje, hranjenje, na podu, podrazumeva se...). Sva ta “ deca“ imaju, naravno, svoja  imena, i kao po običaju,  ne slušaju vaspitačicu pa je ona prinuđena da viče po ceo dan, ovako otprilike:“ Anđelka sedi, Natalija izvadi palac iz usta, Magdalena ne smej se, Đorđe ne pričaj sa Mihajlom...”  Smeta joj sestra jer joj pokvari raspored sedenja dece, prekida je, mala vrišti, velika glumi da plače... a onda tata stupa na scenu i malu odvodi u drugu sobu, zatvara vrata kako bi vaspitačica mogla da radi svoj posao.

Posle beskonačno dugih sati, one su sređene i u krevetu, a mama tek počinje da sprema njih za vrtić, da riba, pere, kuva, čisti... i konačno, negde oko ponoći i mama je spremna za dugo čekani ponedeljak i kafu koju će popiti u tišini.

                                                                                                        Nasmejana mama