A rekla sam nikada neću...

Oduvek sam smatrala da je za negovanje dece potrebna samo neizmerna ljubav, a sve drugo se lako da rešiti ako ta ljubav postoji... Čudila sam se mamama koje su pričale o svakodnevnim problemima i odlučila da nikada neće raditi neke stvari:

1.     Nikada neću uspavljivati dete u rukama!
2.     Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama u krevetu!
3.     Nikada neću ići sa tanjirom po kući i moliti ga da jede!
4.    Nikada neću plašiti svoje dete raznim pričama, vukovima, lupati po nameštaju i slično.
5.     Nikada neću skupljati igračke za njima!

A onda sam dobila dete i sve se tog trena promenilo, nisam ni pomislila na sve to,  jer taj stisak malenih ručica je sve promenio… ljubav je bila rođena! Uživala sam upravo u tim stvarima za koje sam rekla da neću raditi!

1. Najviše sam volela da ih uspavam u rukama, da ih nosim i pevam, da mi budu tako blizu... Pored toga što sam sama znala, svi su mi govorili : " Naučićeš dete na ruke, posle će ti biti teže", ali nisam marila, jer samo su jednom male, a to je tako divan period koji prođe neverovatnom brzinom ... a i kako bismo se inače tako dobro upoznale da nije toga? 

2. " Nikada neću dozvoliti da dete spava sa nama "! Kako to smešno zvuči kad dobiješ dete, pa ima li išta lepše od toga da zagrliš taj maleni zamotuljak? Da, znala sam vrlo dobro da to nije dobro, da ćemo je posle teško odvići od te navike, da ćemo posle nekog vremena poželeti da spavamo sami... ali sam uporno to radila, i danas, posle skoro pet godina spava sa nama...divno, zar ne?

3. Stižemo i do hranjenja... Sa mojom N nikada nisam imala problem što se toga tiče, ona bi sela u svoju stolicu i jela, za pet minuta dete nahranjeno, nema prosipanja, fleka, mrvica.... divno! A onda kada je malena E počela da jede čvrstu hranu, postalala sam pravi umetnik u " laganju " kako bih je nahranila. Stolicu smo koristili veoma kratko, jer je nemoguće bilo naterati je da sedne i jede... Onda smo počeli da tražimo razne zanimacije po kući kako bih uspela da je nahranim, ne moram da kažem da ima hrane svuda po kući i da u toku jednog obroka rasturimo sve po kući!

4. Imamo "žute minute" i mi, pretpostavljam da ih ima svako dete, to je ono vreme kad ne znamo šta bismo sve uradili samo da prestane vika, cika i dreka nastala ni zbog čega... Sva sreća kratko traje i ne ponavlja se često, ali dok ne prođe nama je veselo! Prvo smo pokušavali na sve načine da ih
   
   animiramo kako bismo im skrenuli pažnju, ali bezuspešno...onda sam probala da kucnem u sto i kažem: "Slušaj, slušaj, ide vuk" i sve bi se stišalo... Rekla sam da to nikada neću raditi, ali nekada je to jedino rešenje, koje za sada uspeva!

5. I konačno, igračke! Prvo, mislim da generalno svi roditelji preteruju u kupovini igračaka i da ih svako dete ima previše, svi to radimo kako bismo uživali u tih par minuta oduševljenja kad dobiju nešto novo, drugo, svi smo svesni da su im iste te igračke interesantne svega pola sata ali ih i dalje kupujemo, i treće, na žalost ih sami skupljamo... Priznajem da sada imam pomoć u sređivanju, ali imam i malu devojčicu koja sve rasturi i opet na kraju radim ja sve kad one zaspe, jer ne mogu da dozvolim da starija skuplja i vraća ih na svoje mesto, a mlađa rastura!

Postoji još mnogo stvari za koje sam rekla da neću NIKADA raditi kad dobijem decu, ali je suludo pisati, jer sve što sam rekla da neću uporno radim! Od tada, samo pomislim “ Nikad ne reci nikad” i uživam u svojoj deci, u igri sa njima i vremenu koje proleti, jer samo su jednom tako male i samo sada mogu da ih uspavljujem u rukama, hranim trčeći po kući za njima, samo sada veruju u vukove, isto kao što veruju u Deda Mraza i bajke...

                                                                                                          Nasmejana mama

Porođaj - moja priča

Porođaj...bauk koji svaka žena iščekuje sa nestrpljenjem i strahom, ogromnim strahom! Svi kažu da je svaki porođaj različit i definitivno su u pravu, svaki je priča za sebe... Ja sam se porađala dva puta i uverila se sama u to!

Kreativne smo...

Zima je. Napolju hladno, duva vetar, sneg... Sve bi bilo divno da nije tako veliki minus... Smislili bismo neku zanimaciju za napolje, pravili Sneška, grudvali se, tata bi ih provozao na sankama... ali pored toga što je prehladno postoji još  jedan problem, mala E ne sme ni da stane u sneg... Izlazak nam se sastoji u tome da je neko nosi ili da ona stoji na makar malenom deliću betona , samo da nije u snegu... i da, ne prestaje da plače!

Tako da smo prinuđeni da smislimo nešto što će im biti zanimljivo, a da se to odvija na „suvom terenu“.

Pokušali smo da bojimo, crtamo, igramo se sa bebama, kockama, plišanim igračkama... ali je razlika u godinama izmedju njih prevelika za tako neku igru koja bi malo duže trajala. Moja N je dobra devojčica, već velika i nije teško igrati se sa njom, ona se igra i sama, sa tatom, sa bakom... Razume sve i zna sama da usmeri pažnju i učini sebi igru zanimljivom. Ali je zato mala moja curica premala za bilo kakvu igru ( osim ako nije u pitanju skakanje, penjanje, trčanje, razvlačenje igračaka i garderobe po kući ), jer joj apsolutno sve samo kratko drži pažnju, što je i sasvim očekivano za njen uzrast, zar ne? Svakodnevni „problem“ nam je upravo ona, jer sve pokvari, razbaca i uništi trud moje velike devojčice. Onda sledi plakanje i pitanje:„Mama vidiš li da mi kvari sve? Bolje bi bilo da ste imali samo mene, baš bismo se lepo igrale ti i ja “...

A onda mama objašnjava: E je mala, ništa ne razume, kad poraste još malo znaće i ona da se igra, vidiš li da ona sluša sve što ti kažeš i radi sve što ti radiš, ona bi volela da bude velika kao ti... i tako u nedogled. I svaki put uspe, nastave da se igraju kao da ništa nije bilo, još je N zagrli i kaže joj: „ Mala moja seko nevaljala, jedva čekam da porasteš pa da se lepo igramo, volim te puno“.

 Da bismo izbegli plakanje svakog dana, probale smo da se igramo sa raznim zrnevljem...i uspelo je! E je bila zaokupljena čitavih sat vremena, nisam mogla da poverujem! Naravno, ona nije lepila ništa, i nije dobila ni jedno sitno zrnce, za nju su predviđeni žirevi koje prebacuje iz čaše u čašu i naravno, gledanje u nju non stop kako ne bi neki stavila u usta. A N je lepila zrnca kukuruza, kafe, pirinča... do iznemoglosti, ali što je najbitnije, obe su bile dobre i zaokupljene, a popodne nam je tako brzo prošlo. Pravile smo razne oblike, brojale zrna, pričala mi je šta su ih naučile vaspitačice o svakom zrnu, baš nam je bilo zanimljivo!

 Trudimo se da svakog dana, pored svega ostalog, radimo i nešto kreativno, da pravimo nešto od papira, raznog zrnevlja, kartona... jer pored razvijanja fine motorike, uspevaju da budu skoncentrisane, uče da budu strpljive i istrajne. A to što mamu čeka gomila posla kad one zaspe, nema veze, jer najbitnije od svega je da su one zdrave,nasmejane i srećne...tada mi ništa nije teško!

                                                                                                       Nasmejana mama

Njeno veličanstvo - BAKA

Verovatno svako od nas ima baku koju voli neizmerno... Ja sa mojom i sada živim, i uživam! Iz svog detinjstva pamtim divne stvari i svakakva dopuštanja od strane mojih baka, mnogo puta su nas branile, svašta prećutale mami i tati, a ako je bilo potrebe i preuzimale su krivicu za naše nestašluke... Svaka baka sve čini za svoje unučiće, čuva ih, voli, mazi, pazi... Tako je i moja majka postala baka pre malo više od četiri godine! Baka dve divne devojčice...

Koliko ih voli ne umem da opišem. A činjenicu da sve može kod bake ne mogu da promenim, na žalost!

Moja N je obožava, ne moram da napišem da je imitira i da je baka u malom, sa bakom se super slaže, sve je sluša... da ne poveruješ! Kad ostane kod bake ona uživa, svaki drugi put kad dodjemo po nju ona ne želi kući, jer kući ipak postoje neka pravila kojih pokušavamo da se pridržavamo. A kod bake je našminkana, u bakinim cipelama sa štiklom, sa sveže nalakiranim noktima ( bolje reći prstima ), i u većini slučajeva sa keceljom oko struka i sva bela od brašna... One se prvo srede u potpunosti, pa onda počnu nešto da rade i to je najčešće nešto gde je zagarantovano prljanje... Svi drugi su nebitni, samo da je baka tu, kako N kaže: „ Moja voljena baka “... Tako ja preksinić odem po nju, povedem i malenu E da vidi baku ( a tek njeno oduševljenje ne umem da opišem, priča par reči, ali „ baka “ kaže bez greške ), kad tamo moja N u bakinim štiklama, široko našminkana, sa bakinom tašnom i ešarpom...još ljuta što mora kući i kaže mi: “Pobogu ženo gde si pošla

sada kad se igramo, što lepo ne sediš sa svojim mužem i ćerkom kući i pustiš mene da budem kod moje voljene bake? “. A onda odluči da mi ispriča šta su radile, naravno po redu: „ Baka i ja smo prvo ručale, onda smo se našminkale i nalakirale nokte, pošto sam htela nešto slatko otišle smo u prodavnicu da kupimo, ali mama, išla sam u bakinoj jakni i čizmama sa štiklom i svi su se smejali. Baka mi prvo nije dozvolila da idem tako nakićena, ali sam joj rekla da me ti nećeš videti jer si kući, pa me je pustila. Sta kažeš mama, jesi li srećna? “. A ja, presrećna, naravno! Kako i ne bih bila, ide kao pokretni cirkus kroz grad, sva važna! Najbitnije je da bude kao baka!

Baka nam je pojam i nju obožavamo! Ne želim samo da im popušta u svemu, ali baka je baka i kad vidim koliko im posvećuje vremena i ljubavi, odustanem, jer znam da će im pričati o pravim vrednostima, o poštenju, da će ih učiti pravim stvarima i da će uz nju biti ljudi u pravom smislu te reči!

                                                                                                                   Nasmejana mama

Naša prva svađica

Koja je idealna razlika izmedju dece? Da li je to dve, tri, četiri ili više godina, ne znam... Mislila sam da je tri godine idealna razlika, jer sam smatrala da je dete tada bar malo samostalno i da ćemo izbeći ljubomoru, svađe, otimanje oko igračaka... Međutim, prevarila sam se...

Kako je razlika veća, tako su im i interesovanja drugačija, naravno! Velika curica je puna priče, mašte i želje da uvek bude u centru pažnje. Međutim, mala curica je jos uvek mala i treba joj pomoć oko svega i tu nastaje problem! Kako im posvetiti punu pažnju i kako ne dozvoliti da bilo koja od njih oseti ljubomoru? Trudimo se zaista, a da li uspevamo, videćemo...

Jednog popodneva dok je mala E spavala, starija je pronašla krede i crtala po tabli, jer je tog dana bila učiteljica... Crtala je ona, pisala, objašnjavala deci ( lutkama i plišanim igračkama), bilo je to čitavo predavanje a ona se uživela u ulogu maksimalno! Imala je i nekoliko pauza od par minuta, kao i sve učiteljice, naravno! Tog dana su joj deca bila izuzetno dobra, svi su slušali pa učiteljica nije morala da viče i da ih opominje...

A onda se probudila mala i odmah otišla kod sestre u sobu. Sva odmorna, puna elana i nasmejana, ruši sve pred sobom... A moja N kao i svakog dana u čudu: „ Mama vodi je tamo. Mama pokvariće mi sve. Mama molim te kaži joj da mi ne piše po tabli. “, a mala ne odustaje. Ubedim je nekako da pusti malo sestru da napiše nešto i ona, pa će kad završi sama da izađe iz sobe, jer joj neće biti zanimljivo dugo, kao mala je. Baš naprotiv, mala curica oduševljena, piše, briše, pomera sestrinu decu i smeje se, srećna do besvesti, još se i svađa sa sekom i vrišti što joj ne dozvoljava da pipne ništa. Moja N plače, jer je sav njen trud rasturen za svega nekoliko minuta.

A ja, umesto da smirim malu i utešim veliku devojku, ja se smejem. Strašno, zar ne? Ne pamtim kada sam se tako slatko ismejala, onako iskreno. Kao pozorišna predstava: velika viče, mala vrišti, guraju se, plaču obe...strašno! To je bila prva svađa mojih curica, a mogu tek zamisliti šta nas čeka kad mala počne lepo da priča. Vole da se svađaju obe, ljubi ih majka! Zamislila sam samo šta nas sve čeka...

Kako će nam biti, videćemo. Nadam se da će se kasnije ipak ispostaviti da je ova razlika u godinama idealna, da ćemo i mi morati da prođemo različite faze, izbalansiramo i svedemo ljubomoru na minimum ( mada bih volela da je uopšte nema) . Čeka nas težak zadatak, ali se nadam da ćemo uspeti da ih naučimo da su nam one najbitnije, i bez obzira na sve druge ljude u njihovim životima one će uvek biti podrška jedna drugoj, najbolji prijatelji i  oslonac u životu, svim srcem želim to i nadam se da nećemo pogrešiti.  

Šta to beše san?

San. Šta to beše san? Kako izgleda probuditi se naspavan i odmoran, zaboravila sam...iskreno... Ali poslednjih dana, odnosno noći, dešava se da spojimo i par sati neprekidnog sna, hmmm, obećava!

Kada se moja N rodila mi smo bili odmorni, nasmejani i imali zaista dovoljno vremena za sve... Ona je spavala otprilike oko 12 sati noću, bez prekida, počev od nepuna dva meseca i to je bilo divno... idealno dete, zdravo, mirno, dobro, nasmejano... samo da poželiš! Preko dana nije spavala puno, ali je to bilo nebitno jer smo imali celu noć za odmor!

A onda se rodila mala šmizla i pokazala nam je šta znači umor i nespavanje... Svi su nam pričali: “Mala je, čim napuni mesec dana počeće da spava. Evo sad puni tri meseca, izdržite još koji dan. Ma kad napuni godinu biće to drugo dete.”, znali smo da nije tako, ali smo potajno verovali u to i nadali se čudu. Tek smo tada videli koji je anđeo bila naša velika curica, a nismo ni bili svesni toga!

Svaka naša noć je trajala beskonačno, ustajali smo na nepunih sat vremena da bismo prošetali jedan krug po kući noseći je i pevajući ( kako ne bismo probudili sestru), onda taman legnemo, pa hajmo opet i tako u nedogled... Naizmenično smo je nosili, prvo mama jedan deo noći, pa onda tata, pa opet tata, pa još jednom tata, kako bi “bar neko” od nas uspeo da se naspava, pritom vodeći računa da slučajno ne ispusti plišanog slona od koga se ne odvaja... A onda smo se navikli na to, kad čujem da plače, uzmem je, nosim malo, spustim ponovo u krevetac, legnem i tako u nedogled... Nije bila gladna, ni mokra, prošli su i grčevi, sve smo proverili i onda se pomirili sa tim da nam je dete takvo i da će se promeniti kad poraste. Navikli smo je na ruke, na pevanje, ali nismo imali izbora, imamo još jednu devojčicu kojoj treba san! 

A onda je počela duže da spava, malo po malo, prvo je spojila dva sata, pa onda sve duže i duže, a sada spava lepo, konačno! Počeli smo i mi da spavamo duže i prosto ne mogu da verujem. Sada se ne zna ko je ujutru umorniji, tata ili mama, nismo se navikli na ovo, biće potrebno vreme... Mada, mislim da nam neće trebati mnogo da se naviknemo na nešto lepo, posebno što smo to tako dugo čekali i toliko želeli... Sada je prava devojčica, nemirna, velika, nasmejana, a što je najbitnije,zdrava!

  

                                                                                                                                                                  Nasmejana mama

Jedna srećna mama

Nasmejana mama...hmmmm,pre bih rekla jedna preumorna mama, jedna mama koja nema ni par sekundi vremena za sebe ni danju, ni noću...

Sve je počelo pre oko 4 godine... Posle dugih devet meseci iščekivanja ugledah to malo biće koje je raslo u meni i u čije sam se okice zaljubila prvog trena! Od moje malene devojčice dobih jedan jak stisak tim malenim ručicama i ta ljubav na prvi pogled postade samo mnogo jača! 

Kao i sve mlade mame i mene je čekalo puno neprospavanih noći, puno obaveza, straha i nade da ću uspeti... Rasle smo polako, iz dana u dan moja beba je postajala prava devojčica, učile smo da hodamo, pričamo, igrale se i pevale ceo dan... Mame znaju koliko sve to iscrpljuje i umara ali taj maleni osmeh menja sve... 

A onda je pre 15 meseci moja princeza dobila najlepši poklon na svetu, malu sestru... I nije bila nešto posebno oduševljena ali sam se nadala da će vremenom proći i da će kasnije biti srećna što ima prijatelja za ceo život! 

Krećemo po drugi put: pampers, mleko, grčevi, noći ljuljanja i nosenja, i naravno, neizbežne prehlade donete iz Vrtica...

Opet sve ponovo, učimo da hodamo, da pričamo, sedimo...a istovremeno mama-žongler po ceo dan žonglira i pokušava pa istisne svu ljubomoru i da ispade zavisti, ljutnje i histerično plakanje pretoči u ljubav između dva mala anđela! 

Da li mi uspeva ne znam, videću tek kad još malo porastu, a nadam se da radim najbolje što mogu, dajem sve od sebe i trudim se maksimalno...

I na kraju, bar ovog bloga, kad uveče zaspe i vidim te malene ručice kako se grle nasmejem se i kazem:" Sve ovo vredi." Baš sve, počev od umora, briga, posla,igranja i priče i kada mi nije do toga, vredi zbog tog najlepšeg zagrljaja, zbog osmeh i sreće koju su me one naučile da cenim i radujem se malim stvarima.

                                                                                           
                                                                                                           Nasmejana mama