Porođaj...bauk koji svaka žena iščekuje sa nestrpljenjem i strahom, ogromnim strahom! Svi kažu da je svaki porođaj različit i definitivno su u pravu, svaki je priča za sebe... Ja sam se porađala dva puta i uverila se sama u to!
Nekako sam bila sigurna i nisam htela previše da razmišljam o tome, jer sam znala da će svekrva biti i u sali sa mnom, jer radi kao babica! U početku mi je bilo strašna i pomisao na to, jer mi je prva misao bila: ja ležim, a svekrva me gleda, ali kako su se porođaji približavali ta misao je polako bledela... i da, obe svoje unuke je prva videla, a mene držala za ruku i oba porođaja preplakala jer mene boli, a nije bolelo, bar ne prvi put!
Trudnoće sam super podnela, bila aktivna, hranila se zdravo, pridržavala se svega što su mi je doktorka rekla, išla na posao i čekala... Kako se prvi porođaj približavao bila sam sve nestrpljivija da vidim to malo biće koje raste u meni... A onda sam otišla na redovnu kontrolu i ostala u bolnici, jer sam bila bukvalno spremna, a da to nisam znala... Te "bolove" o kojima su svi pričali nisam ni osetila. Počele su pripreme i ja sam kroz pola sata bila u sali, nesvesna svega što se dešava, jer svi su mi rekli da prvi porođaj traje jako dugo, da boli puno, da je strašno sve od trenutka kad osetiš prve bolove... A ja sam se porodila za sat vremena ( sat vremena od ulaska u bolnicu ). I uopšte nije strašno nimalo! Moju prvu curicu sam rodila noću i uz mene su bili svi, počev od svekrve, preko cele smene koja je te noći radila i na porodilištu, i u boksu. Najlepši osećaj na svetu je kada čuješ bebu da plače i kada je stave na grudi, to obično kratko traje, ali je u mom slučaju potrajalo onoliko koliko je bilo potrebno svima da čestitaju babi unuče i meni ćerku!
A onda sam ponovo ostala trudna, trudnoća je bila isto savršena kao i prva, samo sam ja bila umornija jer sam imala trogodišnju radoznalu devojčicu koja mi nije dala mira, iako su mi svi pomagali i bili uz mene maksimalno, ali mama je mama, posebno što je ona bila svesna da će doći druga beba i ona više neće biti jedina! Kako se bližio porođaj ja sam sve više razmišljala o tome šta će ona kad ja odem u bolnicu, nikada se nismo do tada odvajale, šta ako mi se nešto desi... hiljadu gluposti mi je prolazilo kroz glavu svakodnevno! I to je stašno. A onda konačno, posle predugih devet meseci osetila sam neke bolove i krenuli smo u bolnicu. Mama je ostala sa mojom curicom koja je spavala, a suprug i ja smo pošli. Ponela sam svoju spakovanu kesu i krenula. Živimo u malom gradu gde nema porodilišta, pa je moj suprug bio jako nestrpljiv da što pre krenemo, ne moram da kažem da je vozio i nije progovarao, jer je mislio da ću se poroditi u kolima. Kad sam uspela da mu objasnim da neću da se porodim do bolnice, smirio se, ali ne dugo, jer sam već sledećeg trenutka tražila da stane na pumpu da mi kupi kafu...i stao je, sav prestravljen! Onda smo stigli i on je predahnuo, a ja se oduševila kada sam videla da radi ista doktorka i babice koje su me porodile sa prvom devojčicom, mislila sam da će sve biti kao i prvi put, ali sam se prevarila! Cela noć je prošla u bolovima, ujutru su mi uključili indukciju, svi su me redom pregledali uz reči: " Snajka, hajde da vidimo šta ta curica čeka, do kraja smene da te porodimo", ali ja sam sačekala i treću smenu i porodila se tek po podne. Čitava večnost na stolu, uz nenormalne bolove i bez vodenjaka, jer je pukao još rano ujutru. Konačno je sve bilo gotovo, opet je prvo baba videla svoju drugu unuku, opet čestitanje... A ja sam odmah pozvala mamu da kažem mojoj curici da je dobila sestru!
Ja sam se porodila dva puta, prirodno, bez epidurala... Obe bebe sam želela, jako... obe su bile "planirane" i došle u pravo vreme... I koliko god strašan porođaj, onog trenutka kad ti stave to malo biće na grudi zaboraviš sve! Svaki porođaj je priča za sebe, kao što je i svako dete priča za sebe, zato drage moje, uzivajte u trudnoći, ne slušajte priče ne opterećujte se porođajem, jer se sve zaboravi onog trenutka kad ugledate svoje dete, verujte mi!
Nasmejana mama
Нема коментара:
Постави коментар