Zima je. Napolju hladno, duva vetar, sneg... Sve bi bilo divno da nije tako
veliki minus... Smislili bismo neku zanimaciju za napolje, pravili Sneška,
grudvali se, tata bi ih provozao na sankama... ali pored toga što je prehladno
postoji još jedan problem, mala E ne sme
ni da stane u sneg... Izlazak nam se sastoji u tome da je neko nosi ili da ona
stoji na makar malenom deliću betona , samo da nije u snegu... i da, ne
prestaje da plače!
Tako da smo prinuđeni da smislimo nešto što će im biti zanimljivo, a da se
to odvija na „suvom terenu“.
Pokušali smo da bojimo, crtamo, igramo se sa
bebama, kockama, plišanim igračkama... ali je razlika u godinama izmedju njih prevelika
za tako neku igru koja bi malo duže trajala. Moja N je dobra devojčica, već
velika i nije teško igrati se sa njom, ona se igra i sama, sa tatom, sa
bakom... Razume sve i zna sama da usmeri pažnju i učini sebi igru zanimljivom. Ali
je zato mala moja curica premala za bilo kakvu igru ( osim ako nije u pitanju skakanje, penjanje, trčanje, razvlačenje igračaka
i garderobe po kući ), jer joj apsolutno sve samo kratko drži pažnju, što je i
sasvim očekivano za njen uzrast, zar ne? Svakodnevni „problem“ nam je upravo ona,
jer sve pokvari, razbaca i uništi trud moje velike devojčice. Onda sledi
plakanje i pitanje:„Mama vidiš li da mi kvari sve? Bolje
bi bilo da ste imali samo mene, baš bismo se lepo igrale ti i ja “...
.JPG)
Da bismo izbegli plakanje svakog dana, probale smo da se igramo sa raznim
zrnevljem...i uspelo je! E je bila zaokupljena čitavih sat vremena, nisam mogla
da poverujem! Naravno, ona nije lepila ništa, i nije dobila ni jedno sitno zrnce,
za nju su predviđeni žirevi koje prebacuje iz čaše u čašu i naravno, gledanje u
nju non stop kako ne bi neki stavila u usta. A N je lepila zrnca kukuruza,
kafe, pirinča... do iznemoglosti, ali što je najbitnije, obe su bile dobre i
zaokupljene, a popodne nam je tako brzo prošlo. Pravile smo razne oblike,
brojale zrna, pričala mi je šta su ih naučile vaspitačice o svakom zrnu, baš
nam je bilo zanimljivo!
Trudimo se da svakog dana, pored svega ostalog, radimo i nešto kreativno, da
pravimo nešto od papira, raznog zrnevlja, kartona... jer pored razvijanja fine
motorike, uspevaju da budu skoncentrisane, uče da budu strpljive i istrajne. A
to što mamu čeka gomila posla kad one zaspe, nema veze, jer najbitnije od svega
je da su one zdrave,nasmejane i srećne...tada mi ništa nije teško!
Nasmejana mama
Нема коментара:
Постави коментар