Njeno veličanstvo - BAKA

Verovatno svako od nas ima baku koju voli neizmerno... Ja sa mojom i sada živim, i uživam! Iz svog detinjstva pamtim divne stvari i svakakva dopuštanja od strane mojih baka, mnogo puta su nas branile, svašta prećutale mami i tati, a ako je bilo potrebe i preuzimale su krivicu za naše nestašluke... Svaka baka sve čini za svoje unučiće, čuva ih, voli, mazi, pazi... Tako je i moja majka postala baka pre malo više od četiri godine! Baka dve divne devojčice...

Koliko ih voli ne umem da opišem. A činjenicu da sve može kod bake ne mogu da promenim, na žalost!

Moja N je obožava, ne moram da napišem da je imitira i da je baka u malom, sa bakom se super slaže, sve je sluša... da ne poveruješ! Kad ostane kod bake ona uživa, svaki drugi put kad dodjemo po nju ona ne želi kući, jer kući ipak postoje neka pravila kojih pokušavamo da se pridržavamo. A kod bake je našminkana, u bakinim cipelama sa štiklom, sa sveže nalakiranim noktima ( bolje reći prstima ), i u većini slučajeva sa keceljom oko struka i sva bela od brašna... One se prvo srede u potpunosti, pa onda počnu nešto da rade i to je najčešće nešto gde je zagarantovano prljanje... Svi drugi su nebitni, samo da je baka tu, kako N kaže: „ Moja voljena baka “... Tako ja preksinić odem po nju, povedem i malenu E da vidi baku ( a tek njeno oduševljenje ne umem da opišem, priča par reči, ali „ baka “ kaže bez greške ), kad tamo moja N u bakinim štiklama, široko našminkana, sa bakinom tašnom i ešarpom...još ljuta što mora kući i kaže mi: “Pobogu ženo gde si pošla

sada kad se igramo, što lepo ne sediš sa svojim mužem i ćerkom kući i pustiš mene da budem kod moje voljene bake? “. A onda odluči da mi ispriča šta su radile, naravno po redu: „ Baka i ja smo prvo ručale, onda smo se našminkale i nalakirale nokte, pošto sam htela nešto slatko otišle smo u prodavnicu da kupimo, ali mama, išla sam u bakinoj jakni i čizmama sa štiklom i svi su se smejali. Baka mi prvo nije dozvolila da idem tako nakićena, ali sam joj rekla da me ti nećeš videti jer si kući, pa me je pustila. Sta kažeš mama, jesi li srećna? “. A ja, presrećna, naravno! Kako i ne bih bila, ide kao pokretni cirkus kroz grad, sva važna! Najbitnije je da bude kao baka!

Baka nam je pojam i nju obožavamo! Ne želim samo da im popušta u svemu, ali baka je baka i kad vidim koliko im posvećuje vremena i ljubavi, odustanem, jer znam da će im pričati o pravim vrednostima, o poštenju, da će ih učiti pravim stvarima i da će uz nju biti ljudi u pravom smislu te reči!

                                                                                                                   Nasmejana mama

Naša prva svađica

Koja je idealna razlika izmedju dece? Da li je to dve, tri, četiri ili više godina, ne znam... Mislila sam da je tri godine idealna razlika, jer sam smatrala da je dete tada bar malo samostalno i da ćemo izbeći ljubomoru, svađe, otimanje oko igračaka... Međutim, prevarila sam se...

Kako je razlika veća, tako su im i interesovanja drugačija, naravno! Velika curica je puna priče, mašte i želje da uvek bude u centru pažnje. Međutim, mala curica je jos uvek mala i treba joj pomoć oko svega i tu nastaje problem! Kako im posvetiti punu pažnju i kako ne dozvoliti da bilo koja od njih oseti ljubomoru? Trudimo se zaista, a da li uspevamo, videćemo...

Jednog popodneva dok je mala E spavala, starija je pronašla krede i crtala po tabli, jer je tog dana bila učiteljica... Crtala je ona, pisala, objašnjavala deci ( lutkama i plišanim igračkama), bilo je to čitavo predavanje a ona se uživela u ulogu maksimalno! Imala je i nekoliko pauza od par minuta, kao i sve učiteljice, naravno! Tog dana su joj deca bila izuzetno dobra, svi su slušali pa učiteljica nije morala da viče i da ih opominje...

A onda se probudila mala i odmah otišla kod sestre u sobu. Sva odmorna, puna elana i nasmejana, ruši sve pred sobom... A moja N kao i svakog dana u čudu: „ Mama vodi je tamo. Mama pokvariće mi sve. Mama molim te kaži joj da mi ne piše po tabli. “, a mala ne odustaje. Ubedim je nekako da pusti malo sestru da napiše nešto i ona, pa će kad završi sama da izađe iz sobe, jer joj neće biti zanimljivo dugo, kao mala je. Baš naprotiv, mala curica oduševljena, piše, briše, pomera sestrinu decu i smeje se, srećna do besvesti, još se i svađa sa sekom i vrišti što joj ne dozvoljava da pipne ništa. Moja N plače, jer je sav njen trud rasturen za svega nekoliko minuta.

A ja, umesto da smirim malu i utešim veliku devojku, ja se smejem. Strašno, zar ne? Ne pamtim kada sam se tako slatko ismejala, onako iskreno. Kao pozorišna predstava: velika viče, mala vrišti, guraju se, plaču obe...strašno! To je bila prva svađa mojih curica, a mogu tek zamisliti šta nas čeka kad mala počne lepo da priča. Vole da se svađaju obe, ljubi ih majka! Zamislila sam samo šta nas sve čeka...

Kako će nam biti, videćemo. Nadam se da će se kasnije ipak ispostaviti da je ova razlika u godinama idealna, da ćemo i mi morati da prođemo različite faze, izbalansiramo i svedemo ljubomoru na minimum ( mada bih volela da je uopšte nema) . Čeka nas težak zadatak, ali se nadam da ćemo uspeti da ih naučimo da su nam one najbitnije, i bez obzira na sve druge ljude u njihovim životima one će uvek biti podrška jedna drugoj, najbolji prijatelji i  oslonac u životu, svim srcem želim to i nadam se da nećemo pogrešiti.  

Šta to beše san?

San. Šta to beše san? Kako izgleda probuditi se naspavan i odmoran, zaboravila sam...iskreno... Ali poslednjih dana, odnosno noći, dešava se da spojimo i par sati neprekidnog sna, hmmm, obećava!

Kada se moja N rodila mi smo bili odmorni, nasmejani i imali zaista dovoljno vremena za sve... Ona je spavala otprilike oko 12 sati noću, bez prekida, počev od nepuna dva meseca i to je bilo divno... idealno dete, zdravo, mirno, dobro, nasmejano... samo da poželiš! Preko dana nije spavala puno, ali je to bilo nebitno jer smo imali celu noć za odmor!

A onda se rodila mala šmizla i pokazala nam je šta znači umor i nespavanje... Svi su nam pričali: “Mala je, čim napuni mesec dana počeće da spava. Evo sad puni tri meseca, izdržite još koji dan. Ma kad napuni godinu biće to drugo dete.”, znali smo da nije tako, ali smo potajno verovali u to i nadali se čudu. Tek smo tada videli koji je anđeo bila naša velika curica, a nismo ni bili svesni toga!

Svaka naša noć je trajala beskonačno, ustajali smo na nepunih sat vremena da bismo prošetali jedan krug po kući noseći je i pevajući ( kako ne bismo probudili sestru), onda taman legnemo, pa hajmo opet i tako u nedogled... Naizmenično smo je nosili, prvo mama jedan deo noći, pa onda tata, pa opet tata, pa još jednom tata, kako bi “bar neko” od nas uspeo da se naspava, pritom vodeći računa da slučajno ne ispusti plišanog slona od koga se ne odvaja... A onda smo se navikli na to, kad čujem da plače, uzmem je, nosim malo, spustim ponovo u krevetac, legnem i tako u nedogled... Nije bila gladna, ni mokra, prošli su i grčevi, sve smo proverili i onda se pomirili sa tim da nam je dete takvo i da će se promeniti kad poraste. Navikli smo je na ruke, na pevanje, ali nismo imali izbora, imamo još jednu devojčicu kojoj treba san! 

A onda je počela duže da spava, malo po malo, prvo je spojila dva sata, pa onda sve duže i duže, a sada spava lepo, konačno! Počeli smo i mi da spavamo duže i prosto ne mogu da verujem. Sada se ne zna ko je ujutru umorniji, tata ili mama, nismo se navikli na ovo, biće potrebno vreme... Mada, mislim da nam neće trebati mnogo da se naviknemo na nešto lepo, posebno što smo to tako dugo čekali i toliko želeli... Sada je prava devojčica, nemirna, velika, nasmejana, a što je najbitnije,zdrava!

  

                                                                                                                                                                  Nasmejana mama

Jedna srećna mama

Nasmejana mama...hmmmm,pre bih rekla jedna preumorna mama, jedna mama koja nema ni par sekundi vremena za sebe ni danju, ni noću...

Sve je počelo pre oko 4 godine... Posle dugih devet meseci iščekivanja ugledah to malo biće koje je raslo u meni i u čije sam se okice zaljubila prvog trena! Od moje malene devojčice dobih jedan jak stisak tim malenim ručicama i ta ljubav na prvi pogled postade samo mnogo jača! 

Kao i sve mlade mame i mene je čekalo puno neprospavanih noći, puno obaveza, straha i nade da ću uspeti... Rasle smo polako, iz dana u dan moja beba je postajala prava devojčica, učile smo da hodamo, pričamo, igrale se i pevale ceo dan... Mame znaju koliko sve to iscrpljuje i umara ali taj maleni osmeh menja sve... 

A onda je pre 15 meseci moja princeza dobila najlepši poklon na svetu, malu sestru... I nije bila nešto posebno oduševljena ali sam se nadala da će vremenom proći i da će kasnije biti srećna što ima prijatelja za ceo život! 

Krećemo po drugi put: pampers, mleko, grčevi, noći ljuljanja i nosenja, i naravno, neizbežne prehlade donete iz Vrtica...

Opet sve ponovo, učimo da hodamo, da pričamo, sedimo...a istovremeno mama-žongler po ceo dan žonglira i pokušava pa istisne svu ljubomoru i da ispade zavisti, ljutnje i histerično plakanje pretoči u ljubav između dva mala anđela! 

Da li mi uspeva ne znam, videću tek kad još malo porastu, a nadam se da radim najbolje što mogu, dajem sve od sebe i trudim se maksimalno...

I na kraju, bar ovog bloga, kad uveče zaspe i vidim te malene ručice kako se grle nasmejem se i kazem:" Sve ovo vredi." Baš sve, počev od umora, briga, posla,igranja i priče i kada mi nije do toga, vredi zbog tog najlepšeg zagrljaja, zbog osmeh i sreće koju su me one naučile da cenim i radujem se malim stvarima.

                                                                                           
                                                                                                           Nasmejana mama